Kad vas osećaj slobode prigrli, a misli se rasprše u tišini.
Crna Gora je za mene simbol spajanja nespojivog. Za tren se iz pitome doline Zete nađete na krševitim ostroškim obroncima, a zatim se tim stenovitim krivudavim putem ponovo spustite do zelene Zete, tamo gde ova reka ume da zaliči na platna renesansnih majstora.
Jedno moje popodnevno putovanje je upravo zatvorilo ovaj ostroški krug pun zadivljujućih suprotnosti od koji se teško budi.
Sve je počelo predlogom da posetim jedan neobičan hotel o kome sam čula, videla ga na netu i koji mi se svideo. Oblačno junsko popodne u Podgorici bilo je idealno vreme da se krene na taj put. Ipak, nisam očekivala da se taj krug tako lako, a nezaboravno opiše..
Put od Podgorice ka Danilovgradu skretao je ka manastiru Ostrog. Vodio me je kroz zaseoke kod kojih je bilo čudno što su se natpisi njihovih naziva jasno videli, ali kuće njihovih stanovnika ne. One su se posakrivale dublje u vrletima. Moj vodič je dobar poznavalac ovog kraja, pa su se nizale priče o ljudima i događajima, o ljuto sukobljenim četničkim i partizanskim familijama, o Kadićima raseljenim i proteranim iz Bjelopavlića jer je njihov saplemenik Todor ubio knjaza Danila…
Kako put krivuda, tako se kamene crkve čine sve češćim, obično podignute uz groblja na kojima su uglavnom ista prezimena, jer ovde žive i umiru Jovanovići, Kalezići, Kadovići, Stanišići, Milatovići…
Ovo je baština i Šobajića, od kojih potiče i čuveni slikar Miloš, ali ima još istaknutih umetnika, naučnika i ratnika iz ovog kraja. Prosto ne stižem da pratim sve te podatke..
Približavamo se donjem manastiru Ostrog. Autobusi ispred nas govore da smo blizu, kao i prodavnice sa suvenirima, maslinovim uljem, medom, vinom..
Ovo je novi put, ranije se do Ostroga dolazilo iz suprotnog pravca kojim ćemo se spuštati u povratku..
Na nekih kilometar i po od Donjeg manastira, sa leve strane, odjednom se ukaza prostrani parking hotela Sokoline. Već sa njega puca pogled. Kažu da je soko ptica koja ne gradi gnezdo već se smešta na stenama i liticama. Upravo na takvom mestu je nedavno nikao ovaj izuzetan hotel sa 4 zvezdice, na mestu gde ga ne očekuju ni ptice ni ljudi. Terasa hotela ali i aprtmana koji kao da izviruju iz litice visoke 250 metara, gledaju upravo na dolinu, na sve one kuće koje nisam videla u dolasku. Sada ih vidim kao na dlanu.
Podgoričku zaparu zamenio je svež vetar i ja ostadoh prikovanog pogleda za prizor koga ne mogu opisati. Ovaj hotel bukvalno lebdi u oblacima. Kada spustite pogled, vide se imanja prosuta oko Zete, redovi vinograda, stepenaste bašte. Kada se okrenete nadesno i podignete pogled, zabeli vam se u steni još par kilometara u visinama Gornji manastir.
Ušli smo unutra, da porazgovaramo sa vlasnikom. To je jedan mlad momak iz porodice Mićunović.. i ubrzo saznajem da je ovo porodičan posao. Moram reći da sam bila prijatno iznenađena enterijerom, sve je daleko od predznaka „etno“ koji bi se mogao očekivati na ovakvom mestu. Dizajn je moderan, sveden, kako kaže naš domaćin prilagođen svakom gostu jer ovde svraćaju i posetioci manastira Ostrog i Podgoričani koji pobegnu iz grada, tako da su gosti u svakom pogledu različiti. Vidi se ozbiljno promišljanje o svakom detalju, ali i svest o tome da se nalaze uz jednu tako veliku svetinju. Kaže, njegovi roditelji lično idu u nabavku, biraju namirnice, a iako su udaljeni od grada čime je nabavka otežana, ništa ne zamrzavaju.
Ovoga puta nisam probala hranu, sledeći ću put svakako.
Visoke ocene na sajtu bookinga takođe govore o utiscima sličnim mojim onih koji su ovde boravili.
Odavde je baš teško krenuti, ja sam imala utisak da se može samo popeti dalje, nikako silaziti. Ipak, put je vodio drugačije..
Spuštamo se starim putem, kojim se nekada dolazilo do manastira. Donji manastir je pun turista, autobusa, mada mi moj vodič kaže da se to ne može porediti sa devedestim kada je ovde bila navala vernika i turista. O tome svedoče sada propali i zatvoreni restorani, čemu je doprineo novi put pa ovim starim retko ko ide.
Mi se upravo spuštamo tim uskim, krivudavim putem, dolazimo do sela Bogetić koje je svoj procvat imalo takođe tih devedesetih, i očigledno je odavno ocvalo. Uputili smo se u Tunjevo. Stajemo ispred jedne konobe čudnog imena – Svera. Prolazimo pored vodeničice na omalenu terasu gde potpuno umirena Zeta prima brzu izvorsku vodu koja se gipko uvija ispod naših nogu. Preko puta, s druge strane reke, dečaci spremni za kupanje.. Čujem da gazda sve radi sam: poslužuje piće, sprema ribu, i sedi sa gostima. Ne želi drugačije, ni više.
Izlazimo iz konobe i krećemo do druge strane reke. Prolazimo pored dečaka i penjemo se na drveni most koji nas drži nad tom rekom što je ovde nestvarno mirna i zelena, i bez preterivanja, deluje renesansno raskošno. Kao neki san, u kome je sve usporeno: reka, misao, dečak što skače u vodu, vodenica iz 1920 i neke, mladi par što se fotografiše na mostu, svetlost i zujanje insekata, muškatle na ogradici konobe i drveni čun koji nikako da zaplovi..
Mislim kako sam upravo iz jednog sna uskočila u drugi: sa sokolske litice u ravničarski dnevni dremež, iz običnog subotnjeg popodneva u dan koga ću se dugo sećati, i to sve u sat, dva lagane vožnje neomeđenom granicom između danilovgradskog i nikšićkog okruga.
