Mesta koja volimo ne možemo napustiti…
Suvenir je sećanje u malom. U detinjstvu sam u kućama satima razgledala šoljice, čaše, priveske, frulice, brodiće i razne figure donete sa putovanja, najčešće sa mora ili iz banje.
Mi smo takođe sa mora u to vreme donosili najbližima neki sitni suvenir, dok bi obavezne razglednice stigle, uglavnom, pre nas.
Dok sam bila dete, nije mi bilo jasno zašto se toliko prašine uredno „gaji“ na tim vitrinama. Vremenom sam shvatala da je to njima bio bunar uspomena koje su ih podsećale da je život ipak trajao dovoljno dugo da iz njega, po potrebi, vade te prošle trenutke koje ne žele da zaborave proživljene u mestima kojih žele da se sećaju.
I sama sam s godinama počela da sakupljam te sitnice, pa sam s putovanja počela da donosim začine koji bi mirisali na te trenutke, muziku da bi me podsetila na neku atmosferu kojoj bih se vraćala, ili neki suvenir poput drvene ribice sa plutanim čepom kojim i danas zatvaram bocu od vina..
Originalnih suvenira danas je sve manje, jer nam je Kina sve bliže.
Uspomene su postale lako deljive na društvenim mrežama, pa ponekad iskreno žalim za prašnjavim glinenim ćupićem koji svira kada se u njega sipa voda i dune, a na kome piše Pozdrav iz Vrnjačke Banje.
Zato su izložbe starih zanata i suvenira koje organizuje firma „Đoković“ potreba da se vratimo suveniru koji ne moramo držati na miljeu, ali možemo biti sigurni da je nastao baš u mestu koje ne želimo da zaboravimo i da su ga osmislili i napravili oni koji žive tamo odakle smo ga poneli.
I na kraju, bilo da uspomene na mesta koja smo posetili i ljude koje smo upoznali čuvamo u sebi ili na vitrinama, one su deo nas.
Jer, kao što i pesnik reče: „Mesta koja volimo ne možemo napustiti“.
